Andric – citati

Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi, sami ili u društvu, mi primimo u sebe vidike, vetar, daljine, deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana.

Predveče se vratimo u svoj grad, obogaćeni, teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i peludom, osećamo se jaki i slobodni, iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima, ljudima i prilikama, kao mirni pobednici, bez rana, bez gorčine u sebi, a sa izgledima na dug i trajan mir pred sobom.

To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa, ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe, jer smo teške ruke i oštre reci, a svi obziri uspavani u nama. I obično se tada dešava da počinimo neku nesmotrenost, da kažemo nešto što se ne govori, ili da učinimo nešto što ne valja, i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati.
Stoga u takvim večernjim časovima, posle lepog izleta, treba izbegavati društvo i ljude i tražiti pribežište u samoći, u ćutanju, čitanju, i snu.

Mislim da mi nikad, ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje, sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života, gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam zaklanja svet.

Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. I kad bismo, posle, kad brige minu i napori prestanu, mogli istim očima da ih vidimo, bili bismo potpuno nagrađeni za sve. Ali ne možemo.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s